Šećerna bolest u dečjem i odraslom dobu

Šećerna bolest je jedan od
najznačajnijih zdravstvenih
problema 21. veka. ta civilizacijska
bolest je 2011. pogađala 346 miliona
ljudi u svetu, a po sadašnjem trendu stručnjaci do 2030. nagoveštavaju udvostručenje broja bolesnika.

U Srbiji je broj poznatih slučajeva

oko 600 hiljada, ili oko 2,8%

populacije. Istovremeno na

svakog novootkrivenog bolesnika

pada i jedan pacijent sa

već postojećim, ali još

nedijagnostikovanim problemima

probave ugljenih hidrata.

Prevalencija dijabetesa raste sa godinama starosti, i procenjuje se da je gotovo polovina obolelih starija od 65 godina.

Šećerna bolest je kompleksan metaboličkiporemećaj, koji u nelečenom obliku prouzrokuje visok nivo šećera u krvi.U pozadini bolesti je nedovoljno izlučenje insulina i/ili neodgovarajućiinsulinski nivo. Kao rezultat toga, u telu dolazi do apsolutnog ili relativnog nedostatka insulina sa posledično visokim nivoom šećera u krvi, što opet mogu da prate bolesti širokih i/ili tankih krvnih sudova, odnosno kapilara, a to na kraju pogoršava životni kvalitet i skraćuje životni vek.

Otprilike 10% dijabetičara čine bolesnici sa šećernom bolešću tipa 1, drugačije nazvanom dečji dijabetes. Izaziva ga najčešće autoimuna reakcija koja napada i uništava ćelije koje proizvode insulin, zato se u takvim slučajevima već od početka daje insulin. Već pri pojavi klasičnih simptoma možemo posumnjati u bolest: dete pije više, više piški, povećava mu se apetit, a ipak mršavi. U Mađarskoj je između 1989. i 2009. kod dece starosti 0-14 godina u kontinuitetu rastao broj otkrivenih slučajeva. U 1989. računajući na 100.000 stanovnika broj za godinu dana novodijagnostikovane bolesne dece je bio 7,7, dok se 2009. taj broj već popeo na 18,2. Razvoj šećerne bolesti tipa 1 po današnjim saznanjima ne možemo da sprečimo. U

tom obliku već pri otkrivanju dijabetesa, veoma retko dolazi do komplikacija. Zato se u početnom stadijumu još i ne smatra bolešću, već više stanjem, kada treba da se daje insulin radi očuvanja normalnog nivoa šećera u krvi. U bolest prelazi kad izazove komplikacije. O sprečavanju nastanka komplikacija možemo reći, kako se ono postiže odgovarajućom ishranom, načinom života i davanjem insulina.

Šećerna bolest tipa 2 čini 90% slučajeva, često je zovu i šećernom bolešću odraslih, a glavni joj je uzrok neosetljivost ćelija na insulin, ili insulinska rezistencija. U tom slučaju organizam ne primećuje prisustvo insulina u okviru normalnih granica, za dobijanje odgovarajućeg efekta

potrebna je količina koja prelazi patološki visoku granicu. Zato je u početnoj fazi bolesti nivo insulina u krvi patološki visok.

Međutim, toga nismo ni svesni, pošto se nivo šećera u krvi redovno ispituje, ali insulinski nivo ne. Prekomerna proizvodnja insulina je štetna za organizam, povećava se verovatnoća nastanka kardiovaskularnih bolesti. Ukoliko taj proces ne zaustavimo i ne preokrenemo, u

tom slučaju će se beta ćelije koje u pankreasu izlučuju insulin izmoriti, a zatim će početi njihovo izumiranje usled prekomerne proizvodnje. Kao posledica toga, nivo šećera u krvi će početi da raste, a na kraju i ovde stižemo do tačke kad će bolesnik biti sposoban da preživi samo uz davanje insulina. Tada se već pojavljuju klasični simptomi. Međutim uvodna etapa je gotovo bez simptoma. Zato, ukoliko se pri redovnom pregledu ne otkrije visok nivo šećera u krvi, često samo specijalisti dođu na ideju da provere šećer u krvi, kada bolesnik potraži pomoć zbog već razvijenih komplikacija. Šećerna bolest tipa 2 po današnjim saznanjima može da se izbegne. Međutim, kada se već razvije, na žalost već dolazi do komplikacija, i to zbog štetnog visokog nivoa insulina u početnoj fazi. Znači, posledice šećerne bolesti tipa 2 možemo da sprečimo jedino ukoliko ne postanemo dijabetičari.

Uzrok nastanka komplikacija je visok nivo insulina i/ili visok nivo šećera u krvi, što izaziva prekomernu proizvodnju slobodnih radikala, patološke degeneracije i upale ćelijskih membrana i zidova krvnih sudova. Sve to dovodi do oštećenja kardiovaskularnog sistema, kao i preranog starenja organizma.

Oštećenje mikrokapilara izaziva komplikacije na očima i bubrezima, odnosno nervnom sistemu. Degeneracije mogu da obuhvate sva očna tkiva. Najopasnije je oštećenje retine, što može da dovede do slepila, ali su slučajevi sive mrene takođe 2-5 puta češći. Posledične

bolesti bubrega variraju od povećanja propustljivosti krvnih sudova do bubrežne insuficijencije. Zbog oštećenja mikrokapilara koji napajaju nerve, mogu da se razviju brojni simptomi štetni po kvalitet života: poremećaj čula, bolovi, izostanak refleksa, slabost mišića, pad krvnog pritiska nakon ustajanja, aritmija, zastoj stolice, mršavljenje, nestabilan metabolizam, povećana i „lenja” žuč, problemi sa mokrenjem, impotencija.

Usled oštećenja širokih krvnih sudova, češće se pojavljuje ishemija i angina srca, patološka degeneracija ili hronična upala srčanih mišića, češći je infarkt i sužavanje arterija.

Kompleksna komplikacija je „dijabetičarska noga”, zbog koje često dolazi do amputacije.

U preventivi razvoja šećerne bolesti tipa 2, odnosno u zaštiti protiv razvoja komplikacija kod oba tipa bolesti, značajnu ulogu ima i stil života. Grčki naziv za stil života je dijeta. Skup pravila, koja obezbeđuju zdrav život su spavanje, unos tečnosti odgovarajućeg kvaliteta i

količine, fizička aktivnost i ishrana.

Premalo spavanja narušava rad imunog sistema. Malo spavanja usled narušene ravnoteže drži telo u stresnom stanju. Zadatak stresnih hormona je da obezbede preživljavanje organizma, zato kao hitnu pomoć povećavaju nivo šećera u krvi. Pri konstantnom stresu

(=nikad ne spavaš dovoljno) energija unešena putem ishrane čuva se u obliku masti. Međutim, masno tkivo taloženo u trbušnoj duplji zapravo je endokrini organ, poput štitne žlezde. Nije dobro ni ako radi slabo, kao u slučaju anoreksije, niti ako radi prekomerno. Tada

se u većoj meri oslobađaju bioaktivni materijali, koje tkivo proizvodi i koji izazivaju ili pogoršavaju insulinsku rezistenciju, povećavaju verovatnoću kardiovaskularnih bolesti, a negativno utiču i na plodnost. Dovoljno spavanja, (kod odraslih 6-8 sati), nije važno samo zato što tokom spavanja ne možemo da jedemo, nego zato što je to svakodnevno potrebno telu za održavanje ravnoteže. Po našem biološkom satu vreme dubokog, odmarajućeg spavanja je između 22.00-03.00 sata. Ukoliko je moguće, dnevne aktivnosti rasporedimo tako, da u spomenutom vremenu već spavamo. I ovde važi osnovno pravilo: propušteno vreme ne može da se nadoknadi. Ljudsko telo zbog bioritma nije sposobno da da jednakovredni efekat odmora i obnove energije pri spavanju iste dužine, ali u drugom vremenskom preriodu.

Telo novorođenčadi u 75-80% čini voda. Telo odraslih sadrži 60-70% vode, što u slučaju odraslih od 80 kg znači 54 litre. Voda čini 78% mozga, 86% krvi, 77% srca, 84% jetre i 70% mišića. A mi ipak više volimo da jedemo, nego da pijemo. Za dobar rad dotičnih organa imamo potrebe za odgovarajućom količinom vode. Osećaj gladi jači je od osećaja žeđi, i često jedemo samo zato što telo zapravo ima potrebe za tečnošću koja se nalazi u hrani.Primorajmo sebe na unos odgovarajuće količine tečnosti! A kakve tečnosti? U interesu održanja ili

povratka optimalne telesne težine, to je niskokalorična ili nulakalorična tečnost. U toj kategoriji voda je bez konkurencije. Voda sa niskim sadržajem natrijuma i minerala ublažava osećaj gladi, pomaže pri sagorevanju masti, ne opterećuje bubrege. Naravno, možemo da

odaberemo i čajeve od lekovitog bilja, koji su ukusni i bez zaslađivača (=plus kalorija). Cimet slično pimenti, anisu, kamilici, pupoljcima aloje poboljšava probavu, ali poznat mu je i učinak sagorevanja masti. Đumbir snižava nivo holesterola, kao i krvni pritisak, sprečava nastanak krvnih ugrušaka. Gymnema sylvestre (meshashringi) neutralizuje suvišnu količinu šećera, hrani ćelije pankreasa, dok lišće kupine snižava nivo šećera u krvi. Mešavina navedenih

biljaka bez kofeina, obogaćena klinčićem, kardamonom dobar je izbor za unošenje 2,5-3 litre tečnosti dnevno – slobodno se može dati i deci.

Vežbanje! Verovatno u toj sferi ostavljamo svoje telo najviše na cedilu. Iako gubitak težine od 7% uz nedeljno najmanje 150 minuta kretanja, za 58% smanjuje verovatnoću nastanka šećerne bolesti tipa 2. Održavanje i povratak optimalne telesne težine je veoma važno u sprečavanju nastanka šećerne bolesti odraslih, ali takođe i u prevenciji, kao i ublažavanju komplikacija oba tipa šećerne bolesti. Aktivnost povećava apsorpciju šećera u mišiće, na taj način smanjujući nivo šećera u krvi. Poboljšava osetljivost tkiva na insulin, na taj način

smanjuje potrebu za insulinom, znači ublažava insulinsku rezistenciju. Mišićno tkivo čak i u mirovanju troši više kalorija od masnog tkiva jednake mase, zato ukoliko fizičkom aktivnošću deo masnog tkiva pretvorimo u mišićno, podižemo količinu energije potrošenu od strane

osnovnog metabolizma. Neka fizička aktivnost bude redovna i osmišljena i upražnjavana nedeljno najmanje pet puta, svaki put duže od 30 minuta, dok se ne oznojimo! Puls neka nam se podiže samo umereno – izbegavajmo preopterećenje tela!

Odaberimo aktivnost koju naši zglobovi mogu da izdrže i koju volimo, pošto ćemo je tako sa većom verovatnoćom ugraditi u svakodnevicu! Ukoliko se redovno krećemo, doći će trenutak, u koji u početku malo njih veruje: vežbanje će da nas ispuni radošću. Kao posledica vežbanja, u telu se proizvode isti endorfini „hormoni radosti” kao pri unosu čokolade. O metaboličkom efektu vežbanja, odnosno njegovoj ulozi pri očuvanju zdravlja i prevenciji

bolesti, možete dodatno da čitate u decembarskom broju FOREVER magazina 2012. u članku Ildiko Futaki pod naslovom Život u pokretu, odnosno u martovskom broju godine 2013. članak dr edit reves pod naslovom Fizička neaktivnost i posledice, iz kojih možete još dosta toga da naučite.

Presudni elemenat načina života je ishrana. Na koji način da je uskladimo sa šećernom bolešću saznaćete u narednom članku!

dr Maria Hoči

pedijatar, dijabetolog

menadžer

Mirela Vujanović
Independent Distributor

ID 360000158781

064 254 36 93

mirelavujanovic@yahoo.com